Vjerujem da nisam jedina koja se nekad zapitala kako je to proživjeti prometnu nesreću. Uglavnom su to bila neka bizarana pitanja čiji odgovori nikome zapravo nisu bitni, ali mene je to previše zanimalo. Toliko me zanimalo da mi se ta „želja“ jednog dana i ispunila.
Bilo je to prije, evo, skoro godinu dana, 10.2.2021. Jedno kišno jutro odluči moj prijatelj, koji je tek tada položio, odvesti mene i još par nas u školu. Mi smo svi, naravno, bili za jer tko
još bira između vožnje pretrpanim autobusom i luksuzne vožnje autom. Dakle, uputili se mi i sve je bilo divno, krasno, dok nismo sišli na jednu cestu koja je bila puna zavoja, ali je bila „brža“, ( e nije bila brža). Kako je pala kiša, taman podigla svu prljavštinu na površnu kolnika, mi da ćemo proći jedan zavoj pod 90 stupnjeva samo produžimo na njivu. Sve bi bilo super da na njivi nije bilo drvo, a mi kakvi smo sretnici, ravno u njega. Jedno jedino drvo bilo je dovoljno, ( i previše), da taj dan ne moramo na nastavu. Možda mislite da nam je laknulo, ali sad dok čitate ovu rečenicu shvaćate da je to vjerojatno bilo traumatično iskustvo i da nije smiješno. U pravu ste. Bilo je zlo, ali to me nije
spriječilo da nađem odgovor na ona debilna pitanja na koja sam odgovor uvijek i tražila.
Prvo što sam saznala je da si ne možete pomoći da se ne slomite. Ja sam razmišljala: Je li to ikako moguće? Nije, pa čak i kad si svezan. Doduše manja je mogućnost, a i ako ste svezani nećete izletiti kroz šajbu, a to spasi život. Kad osjetite potencijalnu opasnost u prometu nemojte se za ništa držati samo pustite pojas i zračne jastuke da odrade svoje jer, ako se budete držali slomit ćete se. Kod nas nitko nije izletio, ali smo se natukli. Jedna cura je imala blaži potres mozga pa joj je bilo muka, a ja sam slomila bedrenu kost. Bio je vanjski prijelom. Ostali su se natukli, ali bili su dobro, hvala Bogu.
E sad kako je to slomiti nogu je vrlo kratka priča. Zakucaš se, nabiješ nogu u sjedalo i slomiš ju. I sad si mislite da to boli nenormalno, a ja ću vam iskreno reći da ja nisam ni znala da sam ju slomila dok se nisam krenula izvlačit' iz auta. Od svog tog šoka i adrenalina, ti, legendo, ni ne osjetiš šta ti
se dogodilo. Najgadnije je kad te prebacuju na krevet u hitnoj, ali nećemo dalje o tome.
Dok sam ležala u vozilu hitne, prišla mi je vozačeva majka, da vidi kako sam, draga žena je plakala, a ja, kako uvijek „znam“ prepoznati trenutak, rekla sam joj da je sve u redu i pitala ju može li provjeriti radi li i dalje radio u autu. Znaš ono, ti polomljen, a iz auta drag nam svima Djani. Žena se nasmijala, kao i ja kad sam shvatila što tražim od jadne žene i zaista otišla provjeriti. Kada se vratila rekla mi je da i dalje radi. Koliko smo se svi smijali u toj muci ja vama ne mogu ni opisati. Tada su svi shvatili da smo dobro prošli, a da će i noga brzo zarasti. Kroz šalu je sve nekako lakše.
Još jedna stvar koju sam shvatila jest ta da materijalne stvari nemaju nikakvu vrijednost. Taj dan sam nosila svoje najdraže hlače, bile su thrifted tako da su bile baš posebne, ali kada je došla hitna pomoć i kada me doktorica pitala smije li ih sjeći, bez problema sam odgovorila da može. Jedino što je u životu bitno je da si ti sebi dobro i da su tvoji ljudi dobro. Ostalo uistinu nije bitno, al' nikako.
Eto ljudi, to je moja kratka priča i odgovor na neka, meni sad smiješna pitanja.
Ja se nadam da ste iz ovoga barem naučili da se valja vezati.
Aj' pamet u glavu i drž'te se!